Noćas me je neko pozvao u 4 ujutru, i počeo da se dere “Kako si to mogao da mi uradiš, mislila sam da me voliš, mrzim te…” I ja kao retard pomislim da je to moja devojka “Ljubavi nisam te nikad prevario, ja te volim, smiri se, ko ti je to uopšte rekao…” a moja devojka tu pored mene, spava kao zaklana….
Ceo jučerašnji dan mi je bio nedaj Bože nikom. Padnem ispit za uslov, posvađam se sa devojkom, ćale me isprozivao jer sam ogrebao malo desni blatobran na autu i jos neke sitnice. I idem ja tako juče kao slepac najveći, sam bih sebe zadavio, slušalice u ušima, pokušavam da iskuliram, stižem na raskrsnicu i ne gledam levo desno vec krećem da
zakoračim na pešački i u tom trenutku neko me hvata za rukav. Ja stao vraćam se korak nazad, vidim klinac 8-9 godina, vraća se iz škole, onaj ranac teži od njega. Izvadim ja slušalicu iz uveta a on mi kaže ” bato, nemoj na crveno da prelaziš mogu kola da te udare”. Izvadim iz džepa Mars, poklonim mu i zahvalim mu se. Mali mi je svojom ljubaznošću ulepšao dan koji je bio nikakav i hvala mu na tome.
0 komentari