U jednu osnovnu školu u Novom Sadu, na Grbavici, išao je sa mnom u razred krupniji dečak koji je imao problem sa očima. Većina razreda ga je izbegavala i prozivala zbog toga. Niko nije želeo da sedi sa njim u klupi. Jednog dana učiteljica je pravila razmeštaj i svi su imali neke želje sa kim bi sedeli i bili izričiti oko toga da sa njim ne žele u klupu.
Ja sam bila povučeno dete, često su me zbog toga izbegavali, nisam imala tako bliske drugare, pa mi je bilo i sve jedno sa kim ću sedeti. Učiteljica je meni rekla da sednem pored njega.
Otišla sam do te klupe i sela, a ceo razred je u sekundi počeo da mi se podsmeva i dobacuje ružne reči (učiteljica je bila nezainteresovana za sve to, čak mislim da je takvo šikaniranje i podržavala).
Tada sam se rasplakala i rekla da ne želim da sedim sa njim. V. izvini :( Setim se toga često, krivo mi je što sam slušajući druge, a ne sebe povredila nekoga ko nije kriv, i kada mi deca malo porastu, sigurno ću im prepričavati tu priču kao lekciju…
0 komentari