Ostavila sam sve iza sebe i otišla u neki novi nepoznati svet,potpuno drugačiji od onog u kom sam živela kao mamina i tatina princeza. Sad živim medju gomilom nepoznatih ljudi različitih nacionalnosti koji me, ne mogu da grešim dušu, poštuju i više nego što su me poštovali ljudi u mojoj zemlji. Neverovatno koliko ima poštovanja medju ljudima koji dolaze sa svih strana sveta. Tako sam upoznala i njega-mog sadašnjeg muža. Visok,crn,tamne okice i taman ten,lep kao lutka. U početku se porodica protivila tom braku,ne iz razloga što je on loš prema meni (čak im se i svidelo kako me tretira kao kraljicu i čuva kao malo vode na dlanu), nego šta će tobože reći okolina što im se jedinica udaje za Arapina. Okolina će pričati pa će pričati,jer našim ljudima je uvek zanimljivije da vode brigu o tudjem životu i najpametniji su kad treba da savetuju druge ljude. Malo po malo su popuštali i prihvatili su ga. Ni Arapi nisu kao ranije,žene im nisu zarobljenice koje ne smeju nigde da se kreću. Ni muž ni njegova porodica nisu od mene zahtevali da prihvatim njihovu veru niti da se umotam od glave do pete čak ni nakon što smo dobili dete. I dalje vodim sasvim normalan život. Moje roditelje zajedno posećujemo i do 2-3 puta mesečno iako smo jako daleko a često i oni dolaze kod nas. Ne sudite ljudima po nacionalnosti i veri jer je bitnije ono što je u čoveku i ne obazirite se na to šta će reći okolina jer zlih komentara je uvek bilo i biće.
0 komentari