Moj brat je rođen bez obje noge 1995. godine. Moji roditelji i ja smo bili tužni ali voljeli smo ga više nego ikoga. Djeca su mi se smijala zbog bratovog stanja. Često sam u svojoj sobi plakala zbog toga a moj brat je bio pored mene zagrlio me i rekao: Seko nemoj plakati smijaćemo se mi njima za koju godinu.
I evo došao je taj trenutak, moj brat ima umjetne noge tj protetičke, trenira atletiku i velika je nada sporta. Predviđaju mu iduću paraolimpijadu iako njemu ne bi bila problem ni olimpijada jer trenira i bolji je od onih koji imaju obje zdrave noge.
Volim ga najviše na svijetu! Svima treba poruka da bude: Oni se vama smiju jer ste različiti a vi se njima smijte jer su svi isti!
0 komentari