To je toliko teško vrijeme za mene bilo, ali htjela sam podjeliti priču sa vama. Moje ime je Tihana i imam 29 godina. Tražila sam posao godinama od kad sam završila fakultet. Nisam imala nikave pomoći od nikoga. Sve sam sama napravila i zaista sam se namučila da ga nađem. Bila je neopisiva sreća kad sam našla svoj prvi posao. Moja prva plaća i više ne moram tražiti od svojih đeparac. To je neopisivo. Ma svi koji ste imali slično iskustvo znate koliko je čovjek sretan kad ima svoju plaću. Bio je posao ok i zaista mi nije bio problem raditi. Bila sam marljiva i vrijedna jer kako sam teško našla posao htjela sam se dokazati i da ostanem. Radila sam u računovodstvu. Ok imala sam jako strogog šefa kod kojeg je sve trebalo biti gotovo u zadanom roku, ako nije, nitko se nije dobro proveo. Bio je stvarno strog. Mlađi čovjek. Mi smo mu bili šljakeri. Tako da smo svi radili kao mravi. Nije bilo zezancije. I nakon što sam se zaposlila, to je bilo 4 ili 5 mjeseci od zaposlenja dobila sam laganu prehladu. A ono kihanje, šmrcanje i grlo. Nisam se ni usudila tražiti slobodno par dana. Ali bilo mi je sve lošije. Išlo je na pravu prehladu. Lovila me polako temperatura i bilo mi je dosta loše. Što da vam kažem bilo me strah pitati uopće za slobodno. Zašto? Jer mi je ekipa rekla na poslu liječi se kako znaš jer se nećeš dobro provest ako tražiš slobodne dane. Tad mi je bio kaos. Glava mi je bila kao balon. Ali i dalje sam šutila. Bila je sve veća temperatura, a ja sve više u komi. Nisam više izdržala pa sam morala otići do šefa i tražiti onakva vidljivo u komi par slobodnih dana. Bila sam blijeda ko krpa. Znači prvo što mi je rekao ‘Da li to ovaj ured izgleda kao kolodvor, da odeš i dođeš kada hoćeš’. Zucnula sam tiho kao ne, ne izgleda, ali imam temperaturu i ne znam za sebe i zaista bi mi trebalo par dana slobodno. Barem jedan dana. Nije popustio i rekao je dok hodam da mogu radit. Da ne glumim i da dovršim posao koji sam započela. I na kraju se još izderao na sve nas u uredu jer sam ga ja išla pitat za slobodno. Ma užas, bilo mi je žao ljudi. Ni krivi ni dužni. Naravno sljedeći dan sam došla na posao i nisam više fizički mogla. Bila sam potpuno gotova. Nisam puno razmišljala i mislila sam si nećeš ti mene zezati za zdravlje. DALA SAM OTKAZ. Da. Rekla sam si neće me nitko ucijenjivati na takav način. A i ne želim biti u takvom okruženju di ne mogu ni tražit par dana slobodnog radi zdravlja. Šef ne bi popustio, a ja svoje zdravlje ne mislim riskirati radi posla. To je bilo to. Pokupila sam stvari i otišla. Pozdravila se sa kolegama, a šefu sam samo rekla da ne računa više na mene. Naravno i tu me izvrijeđao da sam slaba i da mu takvi ne trebaju i da se ni slučajno ne vraćam više i molim kasnije da bi natrag. Bila sam pristojna i nisam uopće se spuštala na taj nivo. Samo se bojim što je kasnije ljudima tamo priredio u uredu kad sam otišla. Jer je bio vidno iznerviran. Odležala sam u krevetu par tjedana i jedva ozdravila. Bilo je kritično. Naravno sad sam bez posla i opet tražim posao i živim sa roditeljima i na njihov đeparac. I žao mi je što je tako, ali zdravlje je na prvom mjestu. Nadam se da će drugi šef biti bolji.
utorak, 6. lipnja 2017.
To je toliko teško vrijeme za mene bilo, ali htjela sam podjeliti priču sa vama. Moje ime je Tihana i imam 29 godina.
By
To je toliko teško vrijeme za mene bilo, ali htjela sam podjeliti priču sa vama. Moje ime je Tihana i imam 29 godina. Tražila sam posao godinama od kad sam završila fakultet. Nisam imala nikave pomoći od nikoga. Sve sam sama napravila i zaista sam se namučila da ga nađem. Bila je neopisiva sreća kad sam našla svoj prvi posao. Moja prva plaća i više ne moram tražiti od svojih đeparac. To je neopisivo. Ma svi koji ste imali slično iskustvo znate koliko je čovjek sretan kad ima svoju plaću. Bio je posao ok i zaista mi nije bio problem raditi. Bila sam marljiva i vrijedna jer kako sam teško našla posao htjela sam se dokazati i da ostanem. Radila sam u računovodstvu. Ok imala sam jako strogog šefa kod kojeg je sve trebalo biti gotovo u zadanom roku, ako nije, nitko se nije dobro proveo. Bio je stvarno strog. Mlađi čovjek. Mi smo mu bili šljakeri. Tako da smo svi radili kao mravi. Nije bilo zezancije. I nakon što sam se zaposlila, to je bilo 4 ili 5 mjeseci od zaposlenja dobila sam laganu prehladu. A ono kihanje, šmrcanje i grlo. Nisam se ni usudila tražiti slobodno par dana. Ali bilo mi je sve lošije. Išlo je na pravu prehladu. Lovila me polako temperatura i bilo mi je dosta loše. Što da vam kažem bilo me strah pitati uopće za slobodno. Zašto? Jer mi je ekipa rekla na poslu liječi se kako znaš jer se nećeš dobro provest ako tražiš slobodne dane. Tad mi je bio kaos. Glava mi je bila kao balon. Ali i dalje sam šutila. Bila je sve veća temperatura, a ja sve više u komi. Nisam više izdržala pa sam morala otići do šefa i tražiti onakva vidljivo u komi par slobodnih dana. Bila sam blijeda ko krpa. Znači prvo što mi je rekao ‘Da li to ovaj ured izgleda kao kolodvor, da odeš i dođeš kada hoćeš’. Zucnula sam tiho kao ne, ne izgleda, ali imam temperaturu i ne znam za sebe i zaista bi mi trebalo par dana slobodno. Barem jedan dana. Nije popustio i rekao je dok hodam da mogu radit. Da ne glumim i da dovršim posao koji sam započela. I na kraju se još izderao na sve nas u uredu jer sam ga ja išla pitat za slobodno. Ma užas, bilo mi je žao ljudi. Ni krivi ni dužni. Naravno sljedeći dan sam došla na posao i nisam više fizički mogla. Bila sam potpuno gotova. Nisam puno razmišljala i mislila sam si nećeš ti mene zezati za zdravlje. DALA SAM OTKAZ. Da. Rekla sam si neće me nitko ucijenjivati na takav način. A i ne želim biti u takvom okruženju di ne mogu ni tražit par dana slobodnog radi zdravlja. Šef ne bi popustio, a ja svoje zdravlje ne mislim riskirati radi posla. To je bilo to. Pokupila sam stvari i otišla. Pozdravila se sa kolegama, a šefu sam samo rekla da ne računa više na mene. Naravno i tu me izvrijeđao da sam slaba i da mu takvi ne trebaju i da se ni slučajno ne vraćam više i molim kasnije da bi natrag. Bila sam pristojna i nisam uopće se spuštala na taj nivo. Samo se bojim što je kasnije ljudima tamo priredio u uredu kad sam otišla. Jer je bio vidno iznerviran. Odležala sam u krevetu par tjedana i jedva ozdravila. Bilo je kritično. Naravno sad sam bez posla i opet tražim posao i živim sa roditeljima i na njihov đeparac. I žao mi je što je tako, ali zdravlje je na prvom mjestu. Nadam se da će drugi šef biti bolji.
0 komentari