Kada sam imala samo 3 godine mama i tata su se razveli, a mene se bukvalno odrekli. Niko me nije želio, niko osim mog djeda i moje bake. Odgajali su me kako su znali i umjeli. Kada sam imala 15 godina išla sam na neki rođendan u moje selo i tamo upoznala starijeg muškarca, imao je 37 godina. Iako je mnogo stariji nekako smo stupili u kontakt i ispričao mi je da je izašao iz zatvora, da nema šta da jede, nema posla, čak da nema gdje ni da živi. Bilo mi ga je strašno žao i htjela sam mu pomoći pa sam ga noću kada mi starci zaspali uvodila u moju sobu kroz prozor, davala mu hranu i spavao bi u mom krevetu jer mu tu bilo toplo.
To sam radila godinu dana a za to vrijeme se naslušala svakakvih njegovih priča, naučio me je da kradem pa sam postala jako problematična u školi, na neki način mi je bio drag jer sam ga gledala kao oca, a sa druge strane sam se i zaljubila u njega. Čak sam mu i nevinost dala i čekala da završim osnovnu pa da pobjegnem i udam se za njega. A onda je on opet napravio neki problem i osuđen zbo toga na 5 godina zatvora. Tu je završio moj san.. Prošle godine je izašao, ali niti je on više onaj čovjek (mnogo se postarao) niti ja prema njemu više išta osjećam. Nekada mi bude žao, al tako je, možda i bolje da se sve ovako završilo, jer ko zna šta bi sa mene bilo da sam nastavila da rastem pored njega.
0 komentari