Dok nisu oko ponoci stigli i dovukli jednog momka u jako kriticnom stanju bio je u zivotnoj opasnosti i kazu saobracajna nesreca.
Odmah smo ga poceli perisat pokusavali sve da ga spasimo,radili reanimacije ali pored svih tih pokusaja izgleda da je bilo dzaba,
Poslije 45 minuta izgbili smo ga,bilo mi je jako krivo jer je bio jako mlad momak.
Kada smo izasli iz sale svi su mi bili cudni i davali su mi neke lijekove da se smirim i nije mi bilo jasno zasto to rade jer sam ja bio spreman na sve radi opisa posla kojeg radim
Ali onda su mi rekli da je to bio moj sin i da mi nisu smjeli reci,tog trenutka mi se svijet srusio poceo sam kriviti sebe sto ga nisam spasio.
Napustio sam bolnicu i evo vec dvije godine sam na bolovanju,te noci kada je on umro kao da sam i ja umro..
Jedva cekam kraj ovog mog bijednog zivota.
0 komentari