“Tada sam živela sa suprugom i dva sina. Kuvala, peglala, čistila… kao svaka dobra supruga i majka. Išla sam na posao, pušila, ispijala kafe, brinula o porodici, roditeljima, jela kad stignem, nervirala se zbog velikih ratova u svetu i malih ratova među ljudima, siromaštva, ljudskih gluposti…”, ovako je počela svoju ispovest Ljiljana (55).
Kad sve krene nizbrdo
„A onda, jedna za drugom, počinju da se dešavaju neprijatne stvari. U istom mesecu umire mi otac, muž ostaje bez posla, a unuk mora na operaciju. Svi su, nekako, navikli da im ja budem podrška i da uvek imam rešenje za svaki problem… da ja uvek znam i mogu. Pa tako i tada. Sa bolom sam se borila, plačući kada me niko ne vidi, budila u sebi preostale zrake optimizma, pružala podršku mužu, nalazila najbolje lekare za operaciju unuka… I tako, život ide dalje. Međutim, tog puta sam precenila svoje mogućnosti, pa mi je stiglo upozorenje!
Produženi vikend
Sve je počelo jednog lepog jesenjeg dana, kada sam krenula sa drugaricama na produženi vikend. Jedna od njih ima kuću na Zlataru, pa smo nas četiri rešile da uživamo u prirodi, suncu. Posle prijatnog puta, došle smo do kuće. Smestile se i otišle u obližnji restoran na ručak.
Osećala sam da mi nije dobro, ali sam svoje stanje povezala sa nagomilanim umorom i stresom doživljenim prethodnih meseci. Imala sam blag osećaj gušenja, ali sam pretpostavila da je to od cigareta. Bilo mi je i malo muka, ali sam pomislila da je to sigurno od puta. Za ručak sam pojela samo par zalogaja, jer sam i dalje osećala mučninu. Međutim, na sve te simptome nisam obraćala veliku pažnju, jer su se i ranije javljali, i to ne baš tako retko…
Drama u šumi
Dogovorile smo se da posle ručka odemo u šetnju. Umorna sam, ali ipak odlučujem da krenem sa njima. Idemo stazom zdravlja, kroz netaknutu prirodu, do vidikovca sa koga se pruža pogled na Radoinjsko jezero, od koga „zastaje dah“. Ali, meni je dah zastao i pre vidikovca – tako su se kasnije šalile moje drugarice. Prolazimo kroz šumu, lepo uređenom stazom. Ja se i dalje ne osećam najbolje. Dve drugarice, mlađe i brže, odlaze ispred nas, a sa mnom ostaje – na svu sreću, drugarica koja je lekar. Sedam na obližnju stenu sa namerom da se odmorim i upalim cigaretu, ali osećam da mi baš nije dobro. Obliva me hladan znoj, vrti mi se u glavi, osećam obamrlost, vidim zvezdice. Boli me u grudima… pokušavam da uhahnem duboko, ali ne uspevam. Panika zauzima svoje mesto, više ne mogu da razmišljam… vidim crne krugove i gubim svest.
Jedan infarkt za drugim
Budim se i vidim drugaricu. Mokra sam, ispovraćana, osećam obamrlost. Ona razgovara preko telefona. Ubeđuje lekara hitne pomoći da odmah dođe jer sam, po njenoj proceni, doživela infarkt, i da je najvažnije da stignemo do ustanove koja ima koronarnu jedinicu. Posle njenog ubeđivanja i 45 minuta izgubljenog vremena, stiže hitna pomoć i polazimo u pravcu zdravstvene ustanove u Kokinom brodu. Ja osim obamrlosti, bola u levoj ruci i mučnine ne osećam ništa. Onda se javlja oštar bol u grudima, kratak dah… i u vozilu dobijam još jedan infarkt. Sada je i lekar hitne ubeđen u reči moje drugarice. Donosi odluku da me prevezu do Opšte bolnice u Priboju, jer tamo imaju koronarnu jedinicu.
Spasen život
Stižemo u bolnicu i ja se prepuštam lekarima, jer sam konačno na sigurnom. Stigli smo za sat i po od prvog infarkta. Vreme je na mojoj strani. Urađena je brza dijagnostika i data terapija. Pozvali su mog muža, koji je stigao sledećeg jutra. Ostala sam tamo još nedelju dana (vikend sam maksimalno produžila) i, zahvaljujući dobrim odlukama lekara i brzoj intervenciji, ja sam danas radno sposobna osoba. Zahvalnost koju osećam prema ljudima zaposlenim u koronarnoj jedinici u Priboju je nezimerna. A iskreno se nadam da je tako na svim mestima gde se spasavaju ljudski životi.
Promena navika
Na teži način sam naučila mnogo, ili se podsetila onog što sam znala. Još uvek radim, radujem se svakom novom danu. Usvojila sam zdrave stilove života. Jedem veći procenat sirove hrane (redovno), sada imam vremena za doručak, ručak i večeru. Ostavila sam cigarete, popijem po jednu kafu dnevno. Redovno idem na kontrole. Ne nerviram se (ili se bar potrudim da nađem način za prevazilaženje stresa).
Postoji samo deset odsto situacija na koje možemo da utičemo, a verovatnoća da ćemo to prepoznati je veoma mala. Možda na nivou statističke greške. Zato, sve što ne mogu da promenim, pogledam iz drugog ugla i prihvatim. Konačno imam vremena za sebe, da bih onima koje volim „duže trajala“. Stoga obratite pažnju na ono što radite danas sebi, svom telu, i ne budite sigurni da se loše stvari dešavaju samo nekom drugom”, zaključila je Ljiljana.
izvor: http://www.family.rs
0 komentari