WELCOME

ponedjeljak, 15. svibnja 2017.

“Sin (4) mi je rekao razlog zašto ŽELI DA UMREM: Zaključala sam se u kupatilo i ZAPLAKALA”


Pola šest je izjutra a moj šestogodišnji sin ima važnu stvar da mi saopšti. Uletio je u moju sobu dozivajući me. Jedva sam se okrenula na drugu stranu i otvorila oči.

Pružio mi je ručicu pa sam se oteturala za njim kroz hodnik pun kockica koje su ostavili on i četvorogodišnji brat i došli do mjesta u kuhinji gdje držimo iPad.

Tu je i moj drugi sin, četvorogodišnjak, koji mirno flomasterima farba tepih, prenosi “Žena“…

“Mama, dok si spavala, rekao mi je da bi volio da si mrtva kako bi on mogao stalno da se igra sa iPadom”, rekao mi je moj šestogodišnji sin.

“Nemoguće”, rekla sam i bacila pogled na mlađeg sina.

“Jeste mama, jeste”, dokazivao mi je stariji. Mlađi je vikao da nije, ali nije gledao u mene. Glava mu je bila pognuta, a oči čvrsto zatvorene.

Stariji sin me je pažljivo posmatrao očekujući moju reakciju, i na trenutak sam se zapitala da li je moguće da sve izmišlja. Ali duboko u sebi sam znala da ne laže. I onda sam se osjetila izdanom i povrijeđenom.



Ovo je prvi put da mi je dijete reklo da želi da sam mrtva. Govorili su mi da me ne vole i da više vole tatu, ali još mi nisu govorili da me mrze i da žele da sam mrtva. I znam da bi mi svaki psiholog rekao da klinci to ne misle zaista. Djeca nas ne žele mrtve. Samo žele da nas uklone da im ne budemo prepreka u stvarno zanimljivim stvarima.

Okrenula sam se i otišla u toalet. Zaključala sam se, sjela na šolju i zajecala. Mijenjao bi mamu za jedan običan tablet. Ne želi da nestanem da bi on mogao da se posveti šahu ili matematici. Znam da, kada bih zaista nestala, njegov dan bi se pretvorio u maraton muzičkih spotova, igrica i klipova na YouTubeu.

Moja djeca praktično i ne gledaju televiziju, već im je iPad glavna zabava. Potreban nam je zbog škole, ili da bi gledali crtaće dok su bolesni, ili da ih zabavljamo na putu. Znam da vrijeme koje provedu pred ekranom treba da bude minimalno, ali muka mi je kad se sjetim njihovog vrištanja, urlikanja i plakanja svaki put kad krenem da im ga uzimam iz ruku.

Ti psiholozi su izgleda stvarno u pravu za to ograničavanje vremena pred ekranom. Pretvorismo djecu u monstrume.

Sutradan, kao i uvijek, vodim mlađeg sina u vrtić, on me nježno gleda kao i uvijek, ljubi me u obraz i ulazi u školicu. A ja shvatam da me nije povrijedio njegov postupak, već da me nervira iPad. Razmišljam o Stivu Džobsu koji nas je marketingom natjerao da svi imamo u kući njegov iPad, a svojoj djeci nije dozvoljavao da ga koriste.

A onda sam uveče sjela sa mužem i potražila rezultate istraživanja o djeci i tehnologiji. Ispostavilo se da nema ničeg toliko strašnog u tome da djeca preko te napravice koriste par sati dnevno. Tačnije, može da se desi da to bude i korisno. I tako smo te večeri riješili da upalimo tablet. Nismo ga dali mlađem sinu u ruke, još uvijek sam bila malčice ljuta što je poželio da umrem, ali smo ga priključili na TV i pustili playlistu Michaela Jacksona. Mlađi je presretan krenuo ispred TV-a i krenuo da se vrti oko svoje ose. Vrtio se i vrtio, dok na kraju nije pao i zacenio se od smijeha. Pjesma se završavala, a on se i dalje valjao po podu i smijao se iz sveg srca. I tada sam ga vidjela, pravog njega – minijaturno ljudsko biće, prezauzeto onim što zaista osjeća da bi gledao u ekran. I ponovo je sve bilo u redu.

0 komentari